Poklon čitaocima ovog bloga
ODLOMAK IZ ROMANA "MALA RAMONA" Ispit je počeo u osam sati, polagao se pismeni dio, zadaci. Kad bude usmeni dio, ja ću već biti s Ramonom. Sandra je bila zadovoljna urađenim, a ni ja nisam bio nezadovoljan kad smo nakon dva sata izašli iz učionice. „Hoćeš da odemo kod mene i popijemo kafu? Iako znam da ne piješ kafu, mogao bi da probaš.“ „Pijem ja kafu. Ja popijem jednu u pola devet ujutro i to me drži ceo dan“, rekao sam pri čemu je ona naslutila izvor te mudre izreke. „Sad je već skoro dvanaest, izgleda da si zakasnio.“ „Zakasnio sam možda, ali još uvijek osjećam ukus te kafe u pola devet ujutro i nekako mi nedostaje.“ „Je l’ to gorka kafa?“ „Ne, to je najslađa i najbolja kafa na svijetu, baš ta u pola devet. Idemo, a ja ću gledati kako ti piješ. Je l’ može?“ „Može“, nasmijala se. Krenuli smo preko Limana. Predložio sam da posjetimo Dabu i ludog Božu koji su stanovali u zgradi pored koje smo prolazili. Prihvatila je i ušli smo u lift s namjerom da nas taj lift prebaci na sedmi sprat, a to je učinila i neka gospođa. Na vratima lifta je neko ko se ko zna kad prije nas vozio napisao Love In An Elevator. Taj se nije samo vozio. Lift je krenuo prema vrhu zgrade, ali se zaglavljen zaustavio poslije trećeg sprata. Gospođa se uplašila, a Sandra ne, kao da je to i očekivala. „Šta je sad ovo? Ovo se nije dogodilo otkad stanujem ovde. Valjda će da proradi“, izrazila je nadu gospođa. Nada nije bila dovoljna. „Ne brinite ništa, sutra ujutro će stići majstor, oni rade već od sedam, a sad je već jedanaest. Vidim da ste vi kupili vodu tako da imamo za tih dvadesetak sati. Samo polako s tom hranom, ovo nam je tek prvi dan u liftu“, rekao sam naviknut na situacije bez izlaza. „Razbijte tu sijalicu, ona troši kiseonik“, rekla je Sandra iskusno dok sam ja nekim čudom uspio pokrenuti lift i izbaviti gospođu. Otvorio nam je Daba. Ušli smo i sjeli na njegov krevet. Boža se spremao da doručkuje, bilo je oko jedanaest sati. Njih dvojica su već dvije godine bili cimeri u tom jednosobnom stanu. Na stolu je stajala čokolada sa komadićima stiropora na čijem je omotu bila nacrtana riža. Volio sam tu čokoladu. Daba ju je otvorio, odmotao i izlomio prstima. „Uzmite čokolade“, ponudio nas je, pažljivo je stavljajući na stolić na sredini sobe. Nisam uzeo ni kockicu. Boža je iz frižidera izvadio jednu paštetu, otvorio i počeo mazati na krišku kruha koji se mrvio. „Što nisi otišao po današnji hleb, Dabo?“ „Zato što ja danas ne jedem hleb, jedem samo čokoladu. Danas mi je čokoladni dan. Idi ti“, mirno je rekao Daba dok je stajao na sredini sobe. „Dabo, dlaka u pašteti! Jebem ti mater!“, odjednom je Boža viknuo. Zamahnuo je rukom i pašteta kojoj je opsovao mater izletjela je sa sedmog sprata kroz otvoreni prozor i završila na krovu neke prodavnice koja je imala samo prizemlje. Tamo je, leteći kroz isti prozor, već završilo nekoliko boca, tiketi iz kladionice i jedan par Dabinih čarapa. Onda je Boža pojasnio Sandri: „Neko se boji konca ili gusenice. Neko ne može da bude u istoj prostoriji sa grožđem jer se boji tog voća. Ima onih koji se boje mraka, a i onih što se boje svetlosti. Neko se boji samo dlake. Postoje on koji je izvade iz jela i nastave jesti, neki je ne izvade nego je pojedu, a ima i nas koji spizdimo tanjir u kojem nađemo dlaku o zid i ne jedemo ništa osim voća ili možda čokolade u nuždi, najmanje naredna dva dana. Ja se, vidiš, bojim i konca i dlake. Aaaaa!“, urlao je. Boža je pojeo ostatak čokolade i otvorio fantu od limuna. Poslije četrdeset pet minuta smo ih napustili i krenuli prema Sandrinoj ulici. „Sandra, ovo mi opasno svijetli, bojim se da ne ostanemo na nekom raskršću. Idemo na Liman tri da kupim malo benzina“, progovorio sam jer je kontrolna lampica prijetila, nije se gasila. Stigao sam na pumpu. Zatvoreno. Ne rade nedjeljom. Do pumpe u Maksima Gorkog bilo je oko hiljadu metara i četiri raskršća. Prošao sam pored Sandrine zgrade, ona je izašla, a ja sam nastavio prema izvoru. Stigao sam, ispred mene su bila dva auta, dva juga, crveni i bijeli. Iz crvenog je izašla Ramona. Koliko stanovnika ima ovaj grad, koliko crvenih juga, koliko benzinskih pumpi? Koliko Ramona u njemu postoji? Bila je u smeđoj kožnoj jakni koja joj je dobro stajala, ali mi se materijal nije sviđao. Dolje crne uske farmerice, kosa zalizana i vezana, normalna stvar, a naočare za sunce podignute na tjeme. Dok je pumpadžija punio rezervoar prljavog i žednog juga i zijevao u nju, ona je nekom majmunu u bijelom autu iza njenog nešto signalizirala rukom. To je izgledalo kao da se dogovaraju da se čuju telefonom, tako sam zaključio po pokretu njene ruke. Još jedan. U njenom autu je na mjestu suvozača neko sjedio, vidio sam crveni kačket. Ona me nije vidjela, ili nije htjela pokazati da me vidi. Čekao sam u redu, između mene i nje je stajao taj majmun u svom usranom autu, a ja sam slušao album Siamese Dream. Ušla je u auto i otputovala prema Bulevaru oslobođenja, a ja sam gledao kako odlazi. Odškrinula je vrata raja, pomislio sam kako će me pustiti unutra, a onda ih je zalupila i priklještila mi prste. Kad sam stigao sam na red, između dizela i supera izabrao sam ovaj drugi i napojio žednu ladu. Natočio sam dvadeset litara i iza sebe ostavio posrano mjesto. Prva benzinska pumpa u životu koju sam zamrzio. Za još jedan odlomak dovoljno je da kliknete ovdje.
I još malo podataka: Knjiga je štampana u štampariji Mala knjiga na kvalitetnom bijelom papiru, a font smo birali dva dana, dok sam se za pismo odlučio znatno brže i izabrao latinicu. Priča se proteže na 316 strana visine 21 i širine 14 centimetara (matematičari će brzo izračunati da je površina romana 9,29 kvadratnih metara). Za one koji vole ISBN brojeve, evo i tog podatka: ISBN86-908935-0-4. Tiraž je 500 primjeraka. To su tehnički podaci.
Ukoliko neko želi kupiti knjigu, može je naći u "Platoovim" knjižarama jer je "Plato" distributer, ali trebalo bi da je ima i u drugim knjižarama. Cijena je 440 dinara. Za one koji bi htjeli imati ovu knjigu, a ne da im se ići u knjižaru jer vole kad im poštar pozvoni i umjesto nekakvih računa i sudskih poziva donese knjigu, imam dobru vijest - knjiga se može naručiti i mailom ako se javite na adresu ramone76@gmail.com. Tada ću vam knjigu poslati pažljivo upakovanu u specijalnu veliku bijelu kovertu namijenjenu za slanje osjetljivih pošiljki da se slučajno ne ošteti dok putuje. Mogu je i potpisati pa da vidite kako izgleda rukopis jednog tridesetogodišnjaka koji piše kao da ima osam godina. Cijena je u tom slučaju nešto niža jer distributer ne uzima svoj dio, ali pošta uzima. Poštara možete počastiti rakijom, tako ja radim kad mi nešto donese, a neki poštari vole i sok od bazge. Ako ima nekih pitanja rado ću odgovoriti kroz komentare. Srdačan pozdrav! 
|
