Mladi luk

 Billy je krenuo prema zapadu. Upravo je završavala pjesma Today, a on ju je vratio na početak i rekao mi:
"Uh, baš volim ovu pjesmu. Slušaj kakav sam početak smislio..."
"Billy, ako ja nisam tu pjesmu čuo više puta od tebe, nisam ni manje. Dakle, jednako smo. Pa ja sam pravi fan Smashing Pumpkinsa i nevjerovatno je da sam danas naišao baš na tebe", objasnio sam mu, a on se samo nasmijao i zapjevao prvu strofu. Onda me pitao kuda idem.
"U Detroit. Idem kod Alicea Coopera na žurku. Tamo je sagradio novu kuću. A otkud ti sad ideš i kuda voziš?"
"Bio sam u Njujorku. Išao sam kupiti nove žice za dvije gitare. U Čikagu nema D'Addario žica koje ja koristim pa sam morao u Njujork. Uzeo sam dva paketa...", počeo je dok sam se ja zadovoljno smijao jer i ja koristim upravo te žice na svojoj gitari.
"Nema žica u cijelom Čikagu?"
"Ma dobro, vjerovatno ima, ali sam kupio novi auto pa sam išao da malo probam kako ide i da vidim koliko troši na otvorenom putu. A sad idem u Detroit jer volim taj grad, a i tamo kupujem odlične trzalice", detaljno mi je ispričao, a kad je završio zajedno smo zapjevali posljednju strofu u kojoj smo konstatirali da je to najljepši dan ikad, taj o kome smo pjevali. Hm, bilo je i ljepših. A tek će biti još ljepših. Onda me bili pitao da li mi smeta ako još malo otvori prozor, rekao sam da ga slobodno spusti i američki vjetar je uletio u moju dugu kosu upravo kad je vozač još jednom ispočetka pustio Today.
"E, Billy, evo imam jedan poklon za tebe", rekao sam mu i pružio mu USB od 8 gigabajta. Evo, tu imam neke rijetke snimke tvoje grupe pa da imaš."
"E, hvala, baš ću poslušati kod kuće da čujem kako zvučimo. A koje tri naše pjesme najviše voliš?"
"Stand Inside Your Love, Ava Adore i That's The Way My Love Is", odgovorio sam iz prve.

Stali smo pored jednog dućana. Billy je rekao da sačekam u autu, a onda se vratio sa četkama i nekoliko kanti farbe. Uz njega su išle i dvije mlade cure, jedna je imala crvenkastu, a druga žutu kosu. Sjele su na zadnje sjedište i odmah se raspričale. Lako sam prepoznao riđu - bila je to Ginger Reyes, basistkinja. Nastavili smo prema Detroitu, a na jednom mjestu Billy je skrenuo s puta. Uzeli smo četke i počeli bojati taj njegov auto u crvenu, žutu, plavu, bijelu i zelenu boju. Ginger nam je pomogla. Namazala me po licu.

U Detroit smo stigli u šarenom autu. Izašao sam, pozdravio se sa mojim američkim prijateljima, uzeo taksi i rekao brkatom vozaču:
"Molim vas, odvezite me do kuće Alicea Coopera", a on me priupitao tko je to jer nije imao pojma što me i nije iznenadilo jer mu se iz auta čuo disk Jennifer Lopez. Objasnio sam mu i upozorio ga da me ne voza u krug nego da direktno ide kod Alicea. Rekao je da nema problema i da će me odvesti najkraćim putem i još je dodao da on nije novosadski taksista koji radi van udruženja pa da ljude od željezničke stanice do Petrovaradina vozi preko Limana. Pitao sam ga otkud zna za Novi Sad, a on je rekao da je gledao neki dokumentarac na televiziji.

Kad smo stigli, platio sam mu, ostavio mu bakšiš od četiri dolara i uputio se prema Aliceovoj kući. Kuća je imala veliko dvorište i vidio sam da je Alice pokosio travu prethodnog dana kako bi bila idealna za nastupajuću žurku. Pozvonio sam. Zvono je bilo neobično, kad ga stisneš. Čuje se uvod pjesme Hey Stoopid, a onda i snimljeni Aliceov glas koji je govorio Wellcome To My Nightmare. Uskoro se dugokosi domaćin pojavio na vratima i glasno uzviknuo:
"Ej, gdje si, prijatelju! Želim ti dobrodošlicu u Ameriku!"

Zagrlio me, a i ja sam njega, ali se nismo ljubili u obraze jer ni ja ni on ne volimo balavljenje s muškarcima. Samo smo jedan drugog prijateljski potapšali po leđima. Onda mi je pružio ruku, stisnuo čvrsto i sretno uzviknuo da je jedva čekao da dođem. Ušao sam unutra. Kuća je bila velika i spremna za žurku. Aliceova žena nije bila kod kuće. Rekao mi je da je otišla u Feniks, ali je rekao i da će se pojaviti tokom žurke jer bi voljela da me upozna.
"Šta radiš? Kako si, Alice?"
"Dobro sam. Turneja odlično ide, ploča je dobro prošla..."
"Znam, slušao sam, majstor si. Sve si bolji", pohvalio sam ga, a on se ponosno nasmijao. "A šta sad radiš, danas?"
"Konačno smo sve sredili oko kuće pa da se malo okupimo. Usisao sam sad kuću da ne moram sutra, a onda sam sjeo da napišem novi post jer već sedam dana nisam ništa novo stavio na blog."
"I ti imaš svoj blog?" začudio sam se.
"A ko ne nema? Ali ja sam anoniman, tako mi je zanimljivije", objasnio je. Onda se nasmijao, rekao da sjednem i donio je šampanjac, najbolji koji je imao.
"Kažu na internetu da ne piješ, haha."
"Pa ne pijem, samo malo. Niisam bio pijan od osamdesetih, hehe."

Kad sam oprao ruke i umio se, sjeli smo za stol i jeli. Alice je skuhao grah, američki grah. Tako ga je dobro napravio da mogu reći da nikad nisam jeo bolji u Americi. U stvari, samo moja mama kuha grah bolje od njega. U stvari, ja sam u Americi bio prvi put. Pojeli smo po dva tanjira, a onda nastavili piti. Ponudio mi je kokain, ali sam odbio i rekao da ima vremena. Spremio ga je u ormar, u džep neke stare jakne koju je kupio kad je snimio album Trash jer je rekao da mu se žena ljuti kad ga koristi pa ne želi da je nervira, a onda se opet nasmijao. Ni sam nisam bio siguran kad se šali, a kad je ozbiljan. Dugo smo pričali i često se smijali. Alice je imao iste fore kao i devedesete kad smo se upoznali, ali su te šale zvučale kao da ih nikad nisam čuo. Onda je on otišao u prodavnicu po još šampanjca. Nije nas hvatao taj alkohol jer je grah, uz to što je bio dobar, bio i ljut. Razgledao sam kuću sjedeći na fotelji. U veliki dnevni boravak, iz koga se vidio i dobar dio ostatka kuće, moglo je stati bar sto ljudi, a piće je već bilo složeno, kao i veliki zvučnici. U jednom je uglu stajao džuboks, a u udaljenom dijelu prostorije stol za bilijar, a kugle su bile neobične - svaka je bila oslikana nekim od omota Aliceovih albuma. Nije bilo dovoljno kugli pa je Alice napravio duplo veći stol i stavio više kugli, a imao je i više rupa. Čak jednu i na sredini površine stola jer Alice voli golf.

U jednoj prostoriji je bila i bina s opremom za sviranje. Onda se Alice vratio sa četiri flaše specijanog šampanjca i rekao da će žurka biti bogovska i da je pozvao oko 200 ljudi, a da narednog jutra stiže kombi s pićem. Zatim je izvadio telefon iz džepa i poslao poruku Bon Joviju i poručio mu da ne kasni jer je, tako mi je Alice rekao, John imao običaj da se, kao neka djevojčica, dugo sprema i da na žurku dođe sa dva sata zakašnjenja.
"Rekao sam mu da je žurka u pola šest kako bi on došao u pola osam kad i počinje", rekao je Alice, nasmijao se i pljesnuo me po lijevom ramenu dlanom pa sam se i ja nasmijao. Kad sam mu rekao da sam se vozio sa Billyjem Corganom. Alice se sjetio da je njega zaboravio pozvati pa je i njemu poslao poruku.
"Dobro da si me podsjetio, on je dobar dečko. Reći ću mu da povede i onu novu malu što sad svira bas."
 "Hvala na pozivu, vidimo se", odgovorio je Billy.

"Uh, kakve sam sve žene zvao, zinućeš kad ih vidiš...", govorio je. Nisam ga htio pitati koga je sve pozvao, želio sam da čekam i da vidim. Vjerovao sam da će se tu pojaviti stvarno sve najljepše dame koje je Alice poznavao. Do početka žurke ostalo je još nešto više od 25 sati. Pokazao mi je svoju kuću.
"Gledaj...", rekao mi je u jednoj velikoj prostoriji. "Ovaj sam namještaj sam napravio. Imam stolarski alat, nabavio sam jeftino prošle godine u Rumunjskoj kad sam gostovao u Bukureštu. A jako je dobar."
Zatim smo otišli u dvorište jer je Aliceov  susjed donio neko dobro vino iz svog podruma, a za Alicea je donio sok od američkih breskvi jer Alice više nije htio piti alkohol.
Pričali smo do kasno, a onda sam otišao u svoju sobu i brzo zaspao...

(nastaviće se)

Alice Cooper me pozvao na žurku koju je pravio u svojoj novoj kući u Detroitu. Rekao je da obavezno dođem jer se dugo nismo vidjeli. Odgovorio sam da ću doći sigurno, tko bi bio lud da odbije žurku kod Alicea Coopera. Došao sam kući, pustio njegov album Dirty Diamonds, a onda počeo brzo spremati stvari. Zazvonio je telefon, pomislio sam da je Alice nešto zaboravio reći, iako on nema običaj da zaboravlja. Ili se plavooka sjetila da nešto kaže? Ipak, bili su to moji prijatelji čija me boja očiju nije zanimala. Zvali su me na mali nogomet. Odgovorio sam da nemam vremena jer žurim na put.

Brzo sam pokupio sve što mi treba, a nisam mnogo ponio. Onda sam uzeo flašu Merlota jer Alice voli slatkasta crna vina i skočio u radnju preko po još neke sitnice za njega, a kupio sam i kavu za njegovu ženu, mljevenu kavu, jedan kilogram. Pokupio sam sa polica i neke slatkiše jer Alice, baš kao i ja, jako voli slatko. Ostale poklone ću kupiti u Americi.

Brat me odvezao na aerodrom u Surčinu, avion je poletio i ja sam se uskoro našao u Tivtu odakle sam stopirao za Bar jer su autobusi tamo rijetki i ne voze po redu vožnje nego kad vozač procjeni da bi mogao krenuti. Ljudi su tamo dobri i imaju običaj da stanu stoperima. Jedan mi je stao, i baš je slušao Alicea Coopera, album Eyes Of Alice Cooper.
"Dokle, dečko?" pitao me.
"Do Detroita."
"E, šteta, Detroit ti je na drugu stranu, ja idem za Bar."
"Dajte do Bara, odande mi kreće brod."
"Upadaj", rekao je i mi smo krenuli.
"A đe ćeš po ovu vrućinu u Detroit?" ponovo me pitao jer je tog dana bilo neobično toplo za oktobar.
"Povao me Alice Cooper na žurku, a dugo se nismo vidjeli pa je ovo prilika. Sagradio je novu kuću, četiri godine je zidao pa sad slavi."
"E, a i ja bi s tobom, al' moram da radim. A znam kako je s majstorima, i ja gradim. Muka ti je to."
"Alice je često na turneji, a voli nadgledati majstore, takav je. A voli i popiti s majstorima, ali samo bezalkoholno pivo. I, eto, konačno je završio i uselio, iako je pretežno u Feniksu."
"Znam ga ja, bio sam ja na koncertu u Zagrebu kad je bio. A i dan danas ga volim. Mnogo ga pozdravi. Reci da ga je pozdravio Rade iz Tivta."
"Reći ću mu to čim ga vidim, to ću mu prvo reći."
Rade je imao voćnjak, mandarine i nar, i volio je žešću muziku. Volio je on i mandarine i nar, ali muziku posebno. Stalno je pričao o tome dok smo putovali, a onda mi je poželio sretan put i izrazio nadu da ću naći tamo neku lijepu Amerikanku, znao je iz filmova da su Amerikanke lijepe, i da će me on opet povesti kad se vratim.

Brod je bio u luci, smjestio sam se i kad smo krenuli ja sam zadrijemao. Sjećam se kad smo prolazili pored Malte. Bio je ovo brzi brod koji se ne zaustavlja u svakoj luci i u svakoj državi, pa smo samo prošli pored Malte, a neka djeca su nam mahala s obale. Odmahnuo sam im, a ta su djeca zadovoljno vrištala, smijala se, trčala uz obalu i mahala nama putnicima sve dok jedan sa crvenom kosom nije pao s rive u vodu, pa su se onda smijali njemu i niko više nije gledao brod. Izdaleka sam vidio kako su zatim sva ta djeca uskočila u vodu i glasno se smijala. Nikog zanimljivog na brodu nisam upoznao, a Amerika je bila još uvijek daleko pa sam sišao u Kaljariju i uhvatio autobus za Rim odakle sam avionom nastavio za Njujork.

Stjuardese u avionu su bile mlade i zgodne. Gledao sam u njih dok su prolazile, a povremeno sam posmatrao ljude u avionu. Nije bilo mnogo putnika koje sam mogao vidjeti. Vjerovao sam da sam ja jedini koji ide na žurku kod Alicea Coopera. Onda je naišla jedna stjuardesa i donijela mi šampanjac i kikiriki koji sam naručio, nasmijala se i sjela pored mene. Kratko smo pričali, ona mi se požalila kako joj je veza u krizi. Eh, uvijek sam nailazio na takve koje hoće da mi se povjere, valjda zato što imam lice kojem ljudi vjeruju. Onda je otišla jer je morala raditi, a pored mene se pojavila nova stjuardesa baš kad sam namjeravao prelistati novine. Počeli smo pričati na engleskom, ali mi je ona ubrzo rekla da je porijeklom iz bivše Jugoslavije. Onda smo pričali na jeziku za koji bi Srbi rekli da je srpski, a Hrvati da je riječ o hrvatskom. Tim jezikom je ona govorila. Razumjeli smo se bez problema. Ona nije imala problema sa dečkom, bila je udana, pa joj je dečko bio muž. Ipak, ni muž joj nije pravio probleme pa smo pričali o muzici, a ona je rekla da voli Ramonese. Odmah mi je postala još draža. Imala je ravnu žutu kosu, iako je jedan mladi Talijan prokomentirao kad smo ulazili u avion da joj je kosa plava, ali nikad nisam vidio pile plave boje, a njena je kosa bila kao malo pile, žuta. Ona je imala i velike oči i lijepo se smijala, nekako iskreno, i samo kad sam rekao nešto smiješno i duhovito, a ne bez razloga. Onda je ustala i krenula kod putnika u drugoj klasi aviona, zastala, okrenula se i pitala:
"Izvinite, moram vas pitati, jeste li vi onaj pisac?"
Nasmijao sam se jer je znala za moju knjigu o maloj Ramoni. Kakva slučajnost na šest hiljada metara iznad Atlantika!
"Ne bih ja sebe piscem nazvao, bio bih neskroman da to kažem."
"Onda ostanite skromni. Čitala sam Malu Ramonu", rekla je, nasmijala se zavodljivo i nestala. Nije se vratila do kraja leta. A i bila je udana. Dovoljno je bilo što je pročitala moju knjigu, a još je bolje bilo što joj se i svidjela. Bio sam joj zahvalan na tome. Kad sam izlazio iz aviona, ona me pogledala, sreli smo se i mahnula mi je uz jedno mekano 'ćao'.

Pogledao sam na sat, pomjerio ga šest sati unazad, i shvatio da imam dovoljno vremena da razgledam grad. Do Detroita sam imao 600-700 kilometara. Odlučio sam opet stopirati, kao neki Amerikanac iz filma. Da sam bio Amerikanka, imao bih veće šanse da mi netko stane. Najprije sam malo prošetao Njujorkom, a onda metroom izbio u zapadni dio grada. Nikad nisam bio u Njujorku pa sam pitao jednog čovjeka kako da stignem do Detroita, ali on je bio iz jednog malog grada pored Atlante i nije mi znao odgovoriti. Zatim sam isto pitanje postavio nekom mršavom gospodinu, a on mi je rekao da se i on izgubio i da već  tridesetšest sati tumara gradom dezorjentiran.
Pitao sam još jednog mlađeg čovjeka koji je izgledao da baš to zna:
"Izvinite, da li mi možete reći kako najlakše da stignem do Detroita, a da ne idem avionom?"
"Ideš za Detroit?"
"Da."
"A odakle si?" pitao je sasvim ozbiljan kao da je on strogi profesor, a ja đak koji nešto mulja.
"Iz Srbije, iz Novog Sada."
"E, pičko dođoška, pun mi je kurac vas koji ste došli u Njujork koji je bio najčistiji i najbolji grad na svijetu dok niste došli, i sad si mene našao da pitaš gdje je Detroit, a ja zbog vas takvih i zbog crnaca, zbog Meksikanaca, a posebno zbog Indijanaca nemam posao, seljačino smrdljiva..."
"Ej, ej, šta ti je?" pitao sam iznenađeno, a mladi Amerikanac je bio ljut. Onda je zastao i odjednom se nasmijao.
"Ma daj, šta ti je? Pa zezam se s tobom, ej! Šala! Spass, što bi rekli Germani. E, vi Evropljani, nikad se nećete naučiti šaliti na pravi način, kao da ste Prijatelje gledali pa mislite da je to humor. Dođi da ti pokažem, i ja idem u tom pravcu, a uvijek kad idem u Detroit stopiram, tako je najzanimljivije."
On se zvao Brian i njegov je djed došao iz Njemačke u Ameriku, tamo je upoznao njegovu baku koja je stigla iz Francuske i vjenčali su se. Iz tog braka Nijemca i Francuskinje rodio se Brianov tata, Amerikanac. Brian, isto Amerikanac, u Evropi nikad nije bio. Kad smo se rastajali, on mi je poželio sretan put, ugodnu žurku i da u Srbiji konačno skinemo Lukašenka s vlasti, a onda se nasmijao.

Stao sam uz neki put. Bila je gužva, a i neka autobusna stanica je bila nedaleko od tog mjesta pa sam, ako mi dosadi stopiranje, mogao otići na autobus. Dva auta su prošla, nijedan se nije zaustavio. Onda još dva, ništa. Onda sam ja dva propustio dok sam otvarao coca-colu, i to onu u limenci. Onda još nekoliko dok sam pio taj zdravi napitak. A onda sam podigao prst i stao je neki dugački auto sa zatamnjenim staklima. Otvorio mi je vrata visoki čovjek bez kose na glavi. Bio je skoro pogrbljen u autu, imao je sigurno dva metra i naočale za sunce kroz koje me gledao. Pitao sam da li bi me povezao do Detroita. On je rekao da mi je zato i stao, da ponekad ne voli putovati sam. Dok sam stavljao torbu sa stvarima na zadnje sjedište, čuo sam kako svira Today, jedna od mojih omiljenih pjesama Smashing Pumpkinsa. Popio sam posljednji gutljaj coca-cole i praznu limenku bacio u kantu za smeće, a onda sjeo na prednje sjedište. Postao sam suvozač. Onda sam konačno pogledao u vozača, a da mi sunce ne ide u oči i imao sam šta vidjeti - ja sam upravo postao suvozač Billyja Corgana, vođe grupe Smashing Pumpkins...

(nastaviće se)